среда, 20. јануар 2016.

Eraserhead (1977)


Danas je rođendan velikog Dejvida Linča, jednog od mojih omiljenih (živih) reditelja. Lepo je u ovo doba naglog porasta mortaliteta među poznatim i priznatim umetnicima proslavljati to što je neko od njih živ i dalje; zato, u njegovu slavu, podsetimo se dugometražnog filma sa kojim je debirao; Eraserhead.

4

Nikada košmar nije ovako plastično uhvaćen na filmu, niti rađanje i prokreacija prikazani gnusnijim činom, nego što je to slučaj u Glavi za brisanje. Ovo stvarno nije delo namenjeno prosečnom gledaocu, niti ima nameru da mu se dodvorava; kao i uvek, Linč je beskompromisan, što predstavlja izuzetnu, izuzetnu retkost u današnjem svetu filma (pa i u svetu uopšteno), koji predstavlja samo jednu industriju šarenih slika, suštinski infantilizovanu i svedenu na ove niske nivoe, što traje sve od osamdesetih, pod paskom Spilberg-Lukas-novi-Kameron-Džekson ekipe, kojoj se, na primer, prodao i Sem Reimi; etcetera. Naravno, svi smo svedoci šta se sve danas naziva filmom; moje ocene su do sada uglavnom bile u rasponu od četiri do pet zvezdica, ali to isključivo zato što sam se bavio uspelim delima, zaobilazeći bljuzgu kojom je put svakog filmofila obilato posut.


Ovaj film, tehnički gledano, nudi nam izvanrednu crno-belu fotografiju (koju ja obožavam; sećam se da me je jednom izvesna osoba upitala kako mogu da gledam crno-bele filmove, ali to samo govori o njoj...) i sjajan, jezovit industrial skor, kao i fascinantnu pojavu Slobodana Miloševića u svojoj debitantskoj ulozi na velikom platnu, što je znanje koje mu je kasnije koristilo u životu. Ono što mi se od svega najviše dopada jeste Linčovo izvanredno poznavanje filmskog jezika; ovaj film govori slikama, kako to i priliči, a ne dijalozima, kojih ima svega par redova. Naravno, najviše mrzim bespotrebnu razbrbljanost i pretvaranje filma u vizuelni ekvivalent radio-drame; ovde toga nema. Eraserhead govori kroz sliku i zvuk; i to kako!


Moram vas upozoriti: ovo delo je čist nadrealizam, tako da se teško može govoriti o njegovom zapletu u bilo kakvom smislu koji se inače povezuje sa tom rečju. Odnosno, ovde ne postoji linearni, kauzalni niz događaja; ceo film je koncipiran kao niz oniričkih, teskobnih scena, koje istinski uspevaju da izazovu nelagodnost u gledaocu, čak i onom koji je potpuno oguglao prema svakom hororu. Ovo nije horor film u smislu koji bi vam prvi pao na pamet; zapravo, njegova stravičnost je daleko bliža jednom Kafki nego jednom Stevi Kralju (Stephen King), što od mene može biti samo pohvala. Moj savet svakome je da pre gledanja Eraserheada baci pogled na Un Chien Andalou, pa ako vam taj kratki, šesnaestominutni film legne, Eraserhead je prava stvar za vas. U suštini, u pitanju je diskurs takozvanog čistog, ili nenarativnog filma, koji nepripremljenom gledaocu ume da bude dosta naporan za gledanje; za one koji vole konvencionalnije horore, preporučujem da pogledaju moju listu omiljenih filmova tog žanra, na kojoj se nalaze mnogo "normalniji" filmovi.


Ali, dakle, o čemu se tu radi? Već sam odgovorio na meni mnogo bitnije pitanje - kako to izgleda - ali ni ovo neću zaobići. U filmu se kao glavna tema uzima rađanje, prokreacija, kao što navedoh gore; naravno, u Linčovom duhu prikaz teme biva potpuno izvrnut u odnosu na ustaljenu paradigmu, po kojoj to predstavlja predivan čin, najveću radost života, i tako dalje, da ne dužim, mnogi su dali svoj obol veličanju roditeljstva. Naravno, to se u rediteljevoj vizuri preobraća u unikatno jeziv, egzistencijalistički film, u kome beba-monstrum otelotvorava muški strah od očinstva, kao i strah od gubitka identiteta, koji bivaju najbolje prikazani upravo kroz ceo ovaj non sequitur film; kako su sami strahovi iracionalni i nepodložni logici, film koji ih najbolje otelotvorava mora biti upravo isti takav. Verujem da tri kadra koja sam odabrao mogu da vam predstave bar mali prozor u svet Dejvida Linča, u kome ćete, ako kročite u njega, zateći još genijalnih dela, poput The Elephant Man, Blue Velvet, Twin Peaks i drugih.

Нема коментара:

Постави коментар